УПОЗНАЈТЕ СТРУЧНИ ЖИРИ
ПРЕДСЕДНИК ЖИРИЈА
Ана Векслер

Aна је по опредељењу слободни уметник, писац и сниматељ документарних филмова са тренутним пребивалиштем у Филаделфији. По занимању је научник и бави испитивањем људских мозгова, пише научне радове, а истовремено је заљубљеник у путовања и фестивале широм света на којима активно учествује изводећи перформансе са ватром. Од 2009. године, када је први пут посетила фестивал, постала је стални члан и председник жирија. Ана издваја “МУДРИЈАДУ” као најдражу.

www.annawexler.com

Како си први пут чула за фестивал?

На фестивал сам наишла као и на све остале битне ствари у животу: гуглајући необична и чудна дешавања у касним сатима. Некако сам наишла на Љубомирову електронску књигу рецепата и у уводном видео-снимку он је спомињао фестивал. У истом тренутку сам знала да морам тамо отићи. Контактирала сам Љубомира како бих присуствовала фестивалу и понудила да изведем перформанс са ватром. Неколико недеља касније, нашла сам се у интересантном аутобусу, који је ишао право у централну Србију.

Да ли је фестивал искључиво за мушкарце, где жене ту проналазе себе?

То је фестивал за оба пола. Мада, да будемо искрени, највећи број кувара су мушкарци. Више је жена у публици, али, све у свему, ово је ипак догађај којим доминирају мушкарци, с обзиром на тему.

Три године за редом си председавала жиријем, како је дошло до тога да постанеш председник?

Када сам први пут дошла на WTCC 2009, била сам пријатно изненађена. Испоставило се да сам ја путовала највише како бих дошла да једем беле бубреге. Допутовала сам из Тел Авивива, а остали су углавном били људи из Србије и Балкана. То може бити један од разлога Љубомирове одлуке.

И шта тако престижна функција подразумева?

Испробавање свих специјалитета од белих бубрега у тајној соби заједно са остатком жирија. Нажалост, немам право вета. Игром случаја сам постала и “’заштитно лице” фестивала: водим церемонију отварања, говорим на конференцији за медије, дајем интервјуе и додељујем награде на церемонији завршнице.

Шта те то вуче да се из године у годину враћаш на фестивал?

За та два дана, осећам се као рок звезда! Често сам у новинама, радио и ТВ емисијама. Радила сам изузетно смешне и бесмислене ствари. Једна од њих је додељивање сертификата Бараку Обами на конференцији за штампу 2010.
Неописив је осећај приликом доделе трофеј новом светском шампиону. Атмосфера је фантастична. Иначе, трофеј је дрвена скулптура човека са позамашним ерективним пенисом.

Каква је публика?

Ја волим да се дружим са лудим народима и Срби су дефинитивно такви. Са њима нема зезања, неких умиљавања и слично – они су отворени, искрени и они ће ти рећи све шта им је на уму. Такође су веома забавни. Дефинитивно постоји језичка баријера, али алкохол, специјално та Српска ракија, има магичан начин да ту баријеру разбије. Људи се екстремно гостољубиви и свако на фестивалу је постао као део моје фамилије, моје српске фамилије белих бубрега.

Каква је укупна атмосфера?

Волим да помислим да је то нека врста америчког стила куварског фестивала, само пренешено у источну Европу, што одмах значи више алкохола, више забаве и потпуне луднице. Путовала сам на неке од најбољих журки на свету: Бурнинг Ман, равес ин Гоа, Фулл Моон журке на Тајланду,.. Мудријада их надмашује све. Веома је аутентично.

Једно дубље питање сада. Шта “бели бубрези” значе теби?

На првом месту, ја сам срећна што их немам. Не могу да замислим да ходам унаоколо  са две висеће супер сензитивне кесице које одскачу од остатка тела, али сам зато срећна да их метафорички могу имати. Као писац, веома сам захвална што је реч ‘баллс’ обогатила енглески језик. Зашто смарати некога епитетима као што су храбар, племенит или авантуриста, када се просто може рећи да је имао муда?

Ана нам открива како изгледа њен задатак на фестивалу:

Постоји неколико различитих награда:

Главне награде јесу за укус, али такође постоје награде за ствари као што су општи утисак, презентовање и слично. Током такмичења 2009., због језичке баријере која постоји, игром речи, случајно, сам изумела нову награду: за најбољи изглед јела поред укуса.

Када се оцењују јела, одмах на први залогај издваја се неколицина специјалитета у смислу – вау, ово је фантастично! Увек постоје и нека за која пожелиш да их што пре прогуташ. Након испробавања свих специјалитета, враћам се оним које сам издвојила као најбоље. Тек у том тренутку крећем студиозно да анализирам ствари. Размишљам о стилу, креативности, изгледу и укусу. Специјалитети који су победили на претходна два шампионата су невероватни: то је као врста паприкаша са тестисима, поврћем, кикирикијем, маслинама и са много зачина. Прво иде иницијални укус, праћен са другим укусом када зачини почну да делују, и на крају, када прогуташ, долази трећи укус који остаје и који даје изванредан осећај. Не знам како то раде! Када испробавамо специјалитете, не знамо о чему се ради јер не добијамо никакве информације од стране такмичара. Тако да ја, заправо, никада не знам која врста тестиса је употребљена.

Бодовање је готово другачије сваке године и то је обично увек врло хаотично. Генереално говорећи, сви чланови жирија дају независне оцене за сваки специјалитет, на скали од 1 до 10. Специјалитет са највећим оценама одлучује новог шампиона. Уколико је резултат изједначен, а дешавало се, поново испробавамо специјалитет и дајемо нове оцене.

(интервју Маxим Аустралиа, Марцх иссуе, Даниел Стеинер).

By | 2017-06-20T10:29:11+00:00 June 30th, 2015|Где смо и шта радимо|
BelarusianBulgarianCroatianIcelandicMacedonianRussianSerbian